...
Postaću baba. Mislim tetka-baba. Ali kada kažem da ću postati tetka-baba niko ne čuje ono „tetka“ vać samo „baba“. Nije mi vreme da me bilo ko zove babom al' sad šta je - tu je.
Postaću baba. Mislim tetka-baba. Ali kada kažem da ću postati tetka-baba niko ne čuje ono „tetka“ vać samo „baba“. Nije mi vreme da me bilo ko zove babom al' sad šta je - tu je.
Mama mi je pre par meseci javila da se Daca udaje. Znate već:
- E znaš šta ima novo?! Daca nam se udaje!
Direktno u pleksus. Kako se bre udaje? To čim se ispili odmah na udaju misli i muža traži! Računam ja, računam, i kažem pa dobro, vreme joj je, mogla je još malo da uživa ali kao svaka zaljubljena koza zapela odmah da se uda. Sva li ti je na tetku, čudo jedno!
Posle jedno tri sata iznenada pretrnem. Nešto se tu ne slaže. Nazovem majku. Krenem ozbiljno zabrinuta:
- Slušaj vamo Živanka (ona počinje da se smeje s druge strane, tačno zna kako dišem!), kad se Daca porodi, (sad se već smeje iz sveg glasa) ako si ti tom detetu prababa, šta sam ja onda?
- Pa baba, kako šta si?! - i umire od smeha.
Ja urlam u slušalicu:
- Slušaj, štono kažu ove pevaljke „još se nisam ostvarila ni u ulozi majke“ de ću ja baba da budem, ne ide. Gocu snaju da zoveš i da joj to kažeš, što se mene tiče ona može da bude baba, al' ja ne mogu! Dokle je to stiglo, čuj ja baba!
Bacim pogled na gdina Dj. koji se zlobno cereka:
- Šta se ti smeješ, ti ćeš biti deda! - Moja pakost delovala istog trena.
A ko da je juče bilo kad sam se zajedno sa njenom majkom Gocom poradjala. Figurativno rečeno. Ne mogu joj zaboraviti to dvadesetpeto martovsko jutro. Danima je već bila kod nas, „na čekanju“ jer ako bi beba krenula, dok bi nju dovezli od sela do bolnice mogla se poroditi pet puta! I tako je ona čekala i čekala, a i svi mi s njom. Uvek gledali da je neko kući, da ima ko da je odveze do bolnice. Kad ono medjutim...
Te subote ujutro sam ustala i napravila mekike za nju i mene. Mama i tata otišli na pijac, da prošetaju malo. Moja Goca nikako da sidje sa sprata. Čujem je, ustala je, u kupatilu je, u sobi je, u kupatilu je, gega se niz stepenice, ulazi u dnevnu sobu, vrti se po kuhinji, ja za stolom već počela doručak.
- Ajde šta si se uzvrtela, ohladiće se mekike.
Ona se smeje, kaže:
- Izgleda da je počelo!
Ja je gledam.
- Šta je počelo?
- Poradjam se, kako šta je počelo?!
- Kako to misliš poradjaš se?
- Lepo mislim poradjam se, malopre mi pukao vodenjak.
- Kako to misliš malopre ti pukao vodenjak?!
- AMAN malopre mi pukao vodenjak, poradjam se, stomak me boli! -ona će meni s osmehom od uveta do uveta.
Ja je i dalje gledam. U ruci mi zagrižena mekika stoji. Gleda i Goca mene i smeje se. E baš me nervira što se tako smeje!
Polako, poooolaaaaako se sabiram i oduzimam. Dakle, počelo je!!! Već sledećeg trena skačem kao sumanuta sa stolice. Vičem gde su ti stvari, gde su mama i tata, gde su kola, gde je deda, danas baš našli da se šetaju po pijaci, izlećem na terasu, vrištim preko dva dvorišta sestri :
- Biljana pukao joj vodenjak, šta da joj radim?
- Pukao joj vodenjak, pa vodi je lekaru, odmah!
Deda je u dvorištu, već trči po komšiju, iz jednog dvorišta u drugo dvorište, u treće dvorište, od kuće do kuće, svi na pijaci, pazarni je dan. Posle pet minuta, k’o pet godina, u dvorište sleću komšija Dragan i njegov trabant, nas dve spremne ulećemo i polećemo! Okrećem se, deda stoji u dvorištu i drži se za stomak, baba maše s praga.
Iz trabanta u bolnicu, ne znam ni prijemno gde je, ni gde treba da je vodim, Goca se smeje i drži za stomak, kaže da požurimo. Nadjosmo konačno to prijemno, ulećem i ordinaciju već na ivici nervnog sloma i k'o iz topa:
- Ona se poradja, šta ću s njom?
Dve sestre me gledaju i savršeno mirnim glasom mi kažu:
- Sačekajte red.
Izadjem. Koji red. Nema reda. Nas dve same. Čekamo. Goca ide ukrug po maloj čekaonici, drži se za stomak, ja idem za njom ukrug po maloj čekaonici i držim se za stomak. Ona stane i pogleda me, smeje se.
- A što se ti držiš za stomak?
- Zato što me boli, eto zato, boli me koliko i tebe idiote jedan, danas si našla da se poradjaš kad mama nije kući! I koliko ćemo još da čekamo red kojeg nema?!
Goca mi kaže:
- Ja više ne mogu, beba je krenula!
Već ozbiljno besna i sasvim dovoljno uspaničena ulećem u istu onu ordinaciju ali sad već urlam. Odmah je primaju, preko reda. Stavljaju je na kolica. Goca se smeje. Odlaze. Ja sama u čekaonici. Pogledam kroz staklena vrata a mama i tata stižu. Mama kaže:
- Tvoj otac čitavo jutro na pijaci viče samo ajmo kući, ajmo kući, tačno je znao da će Goca da se porodi. Ja ne mogu da joj kažem da izmedju tate i mene postoj tajna veza i da on tačno zna kada je meni dobro a kada nije. A to jutro mi nije bilo dobro.
Tako oni ostadoše u bolnici „da čekaju“ a mene poslaše kući. Onog trenutka kad sam ušla u kuću, a trebalo mi je dvadesetak minuta da stignem, tog istog trenutka moja baba mi je gurnula slušalicu u ruku u rekla:
- Ujak ti je na telefonu, postao je deda!
Ja uzimam slušalicu i vičem:
- Kako to postao si deda, pa tek što sam je u bolnici ostavila, jel’ se moja majka samnom poradjala 24 sata a ona će za dvaes minuta, ne ide to tako!
Ujak se smeje:
- Postao sam deda, devojčica je!
Ta upišulja koja me je tog jednog 25. marta živaca koštala, od mene će koliko sutra napraviti babu. Dobro de, tetka-babu. Avanzovala sam. I dok sve ovo pišem sećam se svake sekunde tog dana, mirisa mekika, sunčanog, svežeg prolećnog jutra, vidim Biljanu kako briše stepenice i uspaničeno mi odgovara, vidim izbezumljenog komšiju koji nas vozi, vidim crveno na semaforu kod Krušika. Vidim sebe od pre dvadeset i kusur godina, i smejem se jer mi je sve ovo Goca uradila i sledeći put kad je bila kod nas „na čekanju“, samo što se ja taj sledeći put nisam dala tako lako! A i tata je na vreme dreknuo mami: Ajmo kući!
Ako nekoga interesuje i mesto gde su napravljene ove divne fotografije onda ovde na KLIK!
Copyright by Vikend Kuvarica. Sve fotografije i tekstualni sadržaj na ovom blogu delo su autora bloga i isključivo su vlasništvo autora. Svaka neovlašćena upotreba fotografija i sadržaja sa ovog bloga je kažnjiva u skladu sa Zakonom o autorskim pravima.
Нема коментара:
Постави коментар